...Богомољачки покрет јавио се као спонтана последица животног искуства људи, који су кроз живот и честе ратове у којима су учествовали, осетили потребу да се морално препороде и да свој живот освете Богом... Слично апостолима и првим хришћанима, који су све остављали само да би Христа задобили, чинили су и богомољци. Стога није чудно да су и они, попут прбих хришћана, у очима својих савременика били људи „некњижњиви и прости“ (Дела ап. 4,13), па је и одређивање речи „богомољац“ у нашим речницима с призвуком осуде због „претераног испољавања побожности“ (као да се Богу може премолити), па и њихово сврставање у секту. Они су само хтели да се морално препороде, да у њима буја живот достојан боголиких бића и да светла образа могу носити име хришћана и доћи пред свога Господа.
Ревност богомољаца била је неразумљива за многе, а многи су им и завидели на томе. Својом ревношћу у вери и животу са вером они су били пример, али, нажалост, и укор многима, па и неким својим пастирима – свештеницима. Но и када су свештеници схватили побуде моралног буђења и ревност коју су пробуђени показивали у својој вери, пришли су богомољцима, помагали им и били им предводници.
Живот богомољаца састојао се у сталној борби против зла. Да би та борба била што успешнија, они су се све чвршће везивали за Бога, али и повезивали међусобно. Тако су многа самоникла друштва уједињавана, да се на крају сви уједине у један јединствен покрет и да се даље заједнички боре за узвишене идеале којима су били руковођени...
...У почетку богомољци су били мало друштво по броју, али велико по вери. Временом и број им се увећао, па су њихова друштва постајала широм тадашње наше Краљевине (1920-1941), као и изван ње где је било Срба – у Румунији и у САД. Било их је највише међу тежацима, међу којим су поникли, па међу радницима, ђацима, интелектуалцима и међу официрима. Били су духовна снага која је могла да препороди наш народ...
...Садашње буђење нашег народа и жеља да се врати својим коренима уствари је нов облик онога што су богомољци започели пре више од седам деценија....
Протојереј Младомир А. Тодоровић
(Из предговора књизи „Епископ Николај и православни богомољачки покрет“, Београд 1996